Posle osam meseci ćutanja za srpske medije, Milan Kalinić pristao je na intervju. Prvi i poslednji. Najpopularniji srpski voditelj izabrao je Svet da govori o svemu što mu se ove godine dešavalo jer, kako kaže, kada se očekivalo da kao tabloid budemo najgori prema njemu, mi smo bili najkorektniji. Postoji i drugi razlog – u Srbiji je sve postalo tabloidno, a svi licemerno beže od toga.
“Zato jedini intevju dajem Svetu, koji je pošten, a ne ovima koji glume ludilo”, kaže Kalinić.
Žiri “Pinkovih zvezda” ostao je u istom sastavu. Da li će biti interesantan publici narednih deset meseci?
“Ne sumnjam. Pokazali su da su veoma duhoviti, šarmantni i da razumeju šou-program. Mislim da će biti još bolji jer se sada svi znamo, opušteniji smo. Siguran sam u žiri, a i da nisam, rekao bih isto jer sam ja tu”.
Hoćeš da kažeš da ti nosiš projekat?
“Ne, ja ne nosim projekat, ali vodim, usmeravam i pomažem da neke stvari deluju bolje, spontanije, pristupačnije. Daleko od toga da ja nosim. Nosi žiri svojim imenima”.
A šta će biti kada Ceca ode iz žirija? Jednom će verovatno otići.
“Ceca ima ogromnu težinu, i u to sam se sada uverio. Postali smo baš dobri prijatelji i shvatio sam da je baš zvezda, iako sam imao neke predrasude”.
Kakve?
“Pa predrasudice… Šta god ljudi mislili o njoj, niko ne može da ospori da je prava zvezda u svakom smislu. Naše tržište je malo, ni najpopularnije emisije ne mogu dugo da traju, ljudi se zasite svega i zato mislim da čak ni takva promena ne mora da znači minus. Ja bih voleo da Ceca bude što duže sa nama, kao i svi iz žirija, ali ako se to desi, gledaćemo da na površinu izađe plus, a ne minus”.
Da li ti je neko iz žirija zamerio na humoru?
“Niko. Nikad”.
Ceca sve razume?
“Zamerali su mi neke druge stvari koje nemaju veze sa humorom. Prokomentarisao sam jednom neku odluku žirija i Miroslav mi je prebacio. Bio je u pravu, što sam mu i priznao, ali što se tiče humora, niko nikada. Kada emisija traje tri-četiri sata, kad nema scenarija, normalno je da čovek nešto lupi ili pređe meru, ali ja sam prvi svestan da sam izgovorio nešto pogrešno i trudim se da to preokrenem. Ili da se izvinim. Ili da kažem da to izbace iz emisije. Dobra je stvar što ja to prepoznam, ima ljudi koji pređu granicu, budu neumesni ili oštri”.
Kao Ivan Ivanović?
“To ti kažeš”.
Pa dobro, je l’ se slažeš?
“Ne slažem se. Ivan je moj drug, volim to što radi i odličan je u tome”.
Imaš li utisak da nikada nisi bio popularniji?
“Mnogi ljudi mi kažu to što i ti, verovatno zato što me dugo nije bilo, emisija je veoma dobra, legla mi je, ni ova druga nije loša, obe su gledane… Ja na svojoj koži to ne osećam. I kada nisam radio, ljudi su me prepoznavali i dočekivali sa osmehom, i u tom smislu ne vidim promenu. Znaš šta je drugačije – to što nikada nisam imao bolje komentare, i to od različitih ljudi, od običnog sveta do profesora i akademika. Zapanjio sam se kad sam shvatio koji je profil ljudi počeo da gleda Pinkove zvezde. Mnogi su mi rekli: Gledam to samo zbog tebe. Lepše pohvale nikada nisam dobijao”.
Možeš li sebe da zamisliš kako vodiš Farmu, kako ulaziš na imanje?
“Ne”.
Ne bi mogao da komuniciraš sa tim ljudima?
“E, to ne bih mogao. Ne sa svima”.
Starlete ti smetaju?
“Neee… I starlete, i lake žene, i devojke tih profesija mogu da budu veoma načitane, obrazovane, komunikativne… S druge strane, ima osoba sa kojima je teško komunicirati”.
Da li Ognjena to čini boljim voditeljem od tebe?
“Ne mora da znači. Možda on ne bi vodio Pinkove zvezde. Ja sebe ne vidim u tome. Radio sam Velikog brata, i to mi je najveća greška. Ne snalazim se dobro u takvim emisijama jer je to posao za novinare, a ja sam zabavljač, glumac, za mene je scena”.
Da li si i ti kao svi komičari privatno mračan?
“Na televiziji ne glumim, to sam ja. Ali kad neko počne da te plaća za to što jesi i kad to shvatiš kao profesiju i trudiš se da budeš što bolji, privatno postaneš željan tišine. Ja kažem prijateljima: Ljudi, ne mogu više da pričam, hoću da ćutim, da vas gledam i slušam”.
Kivan si na medije. Početkom godine imao si saobraćajnu nesreću, što može svakom da se desi… Dosad nisi o tome pričao.
“Ti kao predstavnik medija kažeš da to može svakom da se desi! Prvi put da to neko izgovori”.
Tebe su mediji godinama povezivali sa nemarnošću u saobraćaju. Kako sad gledaš na sve to i kako si se tada osećao?
“Bio sam kivan, besan, ali prestao sam tako da se osećam. U toj celoj ujdurmi ja se nisam oglašavao iako 99 odsto tekstova u novinama nisam zaslužio i to što se pisalo nije bila istina. Medijima ni to nije bilo dovoljno, pa su jedne novine pred moju kuću poslale dve devojke – snimateljku i novinarku. Kada su one skočile na mene, ja sam u tom mom stanju počeo da urlam. One su se zaista uplašile moje reakcije i u tom trenutku, kada ih je strah prošao, video sam da im je veoma neprijatno. Rekle su mi: Milane, izvini, ali mi moramo da odradimo zadatak jer će nam u suprotnom urednik svašta da uraditi. Ja sam tada shvatio da je devojčica došla iz unutrašnjosti, da plaća stan, možda i studira… I svi ti drugi novinari imaju porodice, žive od toga, vode neke teške, živote, trude se… Možda im je egzistencija u pitanju. Otkad tako gledam, nemam problem. Oni moraju da žive sa tim što rade, ne ja”.
A koje su neistine pisali?
“Milion stvari. Od toga da sam divljao, bio pijan, pravio prekršaje, vikao u bolnici, napadao…”
Da li si i ti doprineo tome?
“Kako sam doprineo? Predstavljen sam kao ubica, manijak, ludak, divljak… Ti si sam rekao da to može svakom da se desi, ali prema meni se nisu tako ponašali”.
Ali snimili su te kako prolaziš na crveno, gledao sam na televiziji.
“Pa jesam li prošao na crveno ili žuto? Ni na jedno crveno nisam prošao. Pitaju ljudi zašto nisam u zatvoru jer imam dosije. Kakav dosije? Nema ko mi od običnog sveta nije rekao: Kako, bre, ne odeš i ne digneš te novinare bombom? I baš zbog te reakcije ljudi shvatio sam da mediji ne mogu da mi naškode. Narod sve zna, a mediji su toliko tabloidni, neprofesionalni, toliko lažu da ništa što objave nema težinu… Za dva dana sve je bilo zaboravljeno.
Da li si imao osećaj krivice zbog te nesreće? Kakva je sada situacija?
“Niko nije pitao u kakvim sam odnosima sa tim Mađarima i oni sa mnom. Ni jedne sekunde niko od njih, a bilo ih je desetoro rodbinski povezanih, nije me popreko pogledao, a kamoli reč rekao. Imali su razumevanja. Bio sam spreman na svaku njihovu reakciju, ali nje nije bilo. Shvatili su kako se osećam, a kada su videli da se prema meni ljudi čudno ophode, pitali su me čime se bavim. Posle toga su se čak i šalili. Oni na mene nisu gledali kao na ludaka. Pokušali su da mi pomognu, ali srpski mediji izmislili su skandal u bolnici. A tamo su sestre i pacijenti dolazili da se slikaju sa mnom, pomagali mi u prevodu…”
Jesu li Mađari dobro?
“Ma da, mi smo sve vreme u kontaktu. Taj čovek nije imao nijednu ogrebotinu, ali je invalid – ima jedan bubreg i operisano srce. Drugi bubreg doživeo je kontuziju i njegovo stanje je moralo da se prati. To je bila nesreća. Druge dve žene imale su neke ogrebotine… Taj događaj bio je strašan, ali platio sam malu cenu za promenu koju sam doživeo. Prvo, u takve tekstove niko od mojih prijatelja nije verovao i ja sam shvatio da oni znaju ko sam ja i da se zato druže sa mnom. To mi je mnogo značilo. Drugo, shvatio sam koliko život može da se promeni u stotinki i da ga zato treba živeti. Da sam ne treba da stvaraš i izmišljaš probleme nego da uživaš u onome što imaš. Ja sam posle toga drugi čovek. Ranije sam se mnogo nervirao, a sad sam shvatio da je život lep, da treba da uživam u tome što jesam i u onome što imam jer sam sve stekao pošteno. Ko zna, možda me život sutra sačeka na nekoj krivini, a do tada hoću da sebi i deci pružim najbolje”.
Ističeš da ti je porodica najvažnija, ali o tebi godinama kruže priče da si veliki švaler. Kako tvoja žena reaguje na to?
“Šta god ja radio ili ne radio, moja žena ima poverenja u mene. Ja nju poštujem, volim i do kraja života bićemo zajedno. Ja sam sa njom prijatelj, mi se zajedno smejemo, nije nam dosadno kada smo sami, volimo zajedno da izađemo, putujemo… Možeš ti da budeš veran fizički a da se žena ne oseća voljenom. A možeš i da je varaš i da se ona oseća kao kraljica – poštovana i voljena. A možeš biti kao ja – i da si veran, i da je voliš i poštuješ.
